Тома Здравковић

11.09.2012

35, Vršac, Serbia

Тома Здравковић (Печењевце, 20. новембар 1938 — Београд, 30. септембар 1991) је био српски певач народне музике, композитор и песник.

Биографија

Рођен у Алексинцу, али се убрзо са родитељима сели у Печењевце, родно место свога оца, у близини Лесковца. Као врло млад је прешао у Лесковац због незапослености. Био је боем, а српски лист „Курир“ га чак назива и првим боемом српске народне музике.^[1] Четири пута се женио. Иако је алкохол био највећи непријатељ његовог здравља, до последњег дана је пио. Дуго се мучио са раком простате, али се није придржавао савета лекара.

Тома Здравковић је био човек који би једнога дана био екстремно богат, а већ следећег није имао ни за хлеб и млеко. Верује се да када је умро, није имао пара ни за сахрану, јер је наводно све потрошио на пороке. Умро je 30. септембра 1991. године у Београду, где је и сахрањен на Централном гробљу.

На двадесетогодишњицу смрти у Градском парку у Лесковцу је откривен његов споменик у природној величини, а у селу Печењевце спомен плоча са натписом: „Дао сам вам своју душу...“.^[2]

Каријера

Своју певачку каријеру је започео прво у Лесковцу, а затим и у Београду, у кафанама. У почетку је имао врло мало успеха,^[3] али је као већ искусан певач дочекао еру масовне производње плоча и касета, те је врхунац своје славе доживео 1980их.

У већини његових песама виолина даје меланхоличну атмосферу. Углавном је текстове за песме сам писао и скоро увек су биле аутобиографске. Реч је о кафанским, љубавним песмама, којима додатни дух даје његов умирујући глас, у којима се углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама.

Иза себе је оставио мноштво песама које су и дан данас велики хитови. Неке од најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Проклета недеља“ итд.

Томин велики пријатељ Кемал Монтено је написао песму о њему, коју је Тома снимио, „Песме моје“.

Његов рођени брат, Новица Здравковић, је такође певач народне музике.