Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine posmatrao prolaznike. Neka se devojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.

"To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?"

Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i upita: "Koliko novca imaš?"

Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.

"Hoće li biti dovoljno?", upita ponosno. "Želela bih starijoj sestri da kupim poklon. Otkada nemamo mamu, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Uverena sam da će je poklon veoma obradovati. Njene su oči iste boje kao taj dragi kamen."

Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu.

"Uzmi i pažljivo ponesi", reče devojčici.

Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izađe iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakovao i upita: "Ova ogrlica je kupljena u Vašoj trgovini?"

"Da, gospođice."

"Koliko je koštala?"

"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca."

"Moja sestra je imala nesto sitniša, sigurno nije mogla da plati ovako vrednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je devojci.

"Vaša sestra je platila najvišu cenu: dala je sve što je imala."

C/P

Pëlqen! 8