Noćas mi, opet, mesečina društvo pravi i obasjava moje sumorne misli. Pitam se, kada ću te opet ugledati?

Kada sam čula korake iza sebe, zacakliše mi uzalud oči. Bilo je samo priviđenje, tužno sam rekla naglas. Priviđenje što me svako veče neumorno prati. Unori se polako nemir u moje kosti... Drhtim... Iznova se čuje huka nemira što kroz mene huklja. Kajem se za svaku lepu reč što sam ti uputila, kajem se za slabost koju i dalje osećam prema tebi, koja me izjeda, svakog dana, sve više. Od mog daha na staklu trag magle se vidi. Prstima ispisujem slova tvog imena, misleći da ćeš se tako pojaviti i reći mi ono što već dugo želim da čujem. Slova nestaju, kao i moja nada...

Daj mi znak, bilo kakav i dobiću opet volju za životom i za sve što on nosi.Jer ovako, ja nemam nikoga.. Ne trebaju mi suze, dovoljna je gorčina u grlu koju osećam, koja stoji tu i ne prestaje, samo u talasima još više nadolazi i nikako ne odlazi. Nema ko tebe da mi zameni. Ne znam da li stvarno nema ili si ti moja bolest, živiš u meni i držiš me po propisu tvom, a ja samo saputnika želim.

Pojavi se i otkoni mi ovaj šamar koji već predugo nosim. Kaznio si me... Sada sam gospođica Meseca i ničija nevesta. Ja nikada nisam bila ta što je noću svačija postala. Treba mi snaga da nastavim put i priznajem, trebam da pronađem samu sebe u ovom mrtvilu i sivilu.

Potraga za tobom predugo traje. Izgubila sam sebe, zaboravila sam šta volim i šta želim. Danas, samo u tmini koračam po tlu natopljenim suzama svih onih putnika koji nisu svesni da su se izgubili i da je vreme da priznaju da moraju sami sebe da traže i da to rade sa uživanjem, jer će kasnije biti kasno.

Ja priznajem! Još samo jednom na staklu ispisujem slova najdražeg imena, tvog imena. Odlazim... I potpis svoj kao svedoka ti ostavljam.

Pëlqen! 7