Теби,

Теби пишем, теби која си ме тако ранила, која си заувек оставила рупу у мом срцу.... А зашто? Зашто, питам тебе? Имала си све од мене што неко пожелети може. Љубав, поштовање, вечиту верност, имала си моје тело, моју душу, моје срце, могла си ме и повредити много и додирнути страшно, јер си имала приступ сваком делу мога бића. А шта се десило? Не знам одговор. Заиста не знам. Пуно речи, а још више осећаја. Штета, моја љубав је за тебе ништа. Отимаш, а ништа не дајеш.

Ма, питам ја и сам себе, зашто ти сада пишем? Нећу рећи, не, ти си само крива, не. И ја сам. Признајем да сам неупотребљив. Али ти ниси умела у двоје да трајеш.

Сећаш се оних сретних месеци? Никада их нећу заборавити. Чаробни децембар, магични јануар и феноменални фебруар. Да. То су те константе среће. Понекад сањам, кроз снове преживљавам оне дане, док си ме ваљда волела. Јер више не знам ни сам шта је истина. Не знам. Није тешко бити роб ономе кога волиш. И заиста је тако. Све бих урадио за тебе. Нећу те питати зашто је то тако очигледно. Нисам тражио да то ти будеш мени, а волео сам да ме волиш. Зар је то толики грех? Желети да те воле и да си обожаван. Не они. Не неко. Ти! Са маглом у мислима, знам, уништила си нашу везу. Знао сам онога тренутка када си ме први пут слагала. Знао сам следећег дана када си ме заборавила. Знао сам следеће недеље када си ме игнорисала. Знао сам следећег месеца када си ме оставила. Да. Покушао сам да се навикнем, али нисам могао. И сада се ломим. Зашто не могу да те одвојим од суштине свога живота? Зашто си тако постојна у мени? Све што си радила је то да си ме терала од себе.

Још увек те волим, а то значи живети истину и дрхтати при помисли на тебе. Захваљујем ти се на свему, ма колико да је трајало. Draga, сиромашни су они који никада нису волели! Али, постојиш узалуд. А могли смо на пут среће кренути заједно. Тебе то није занимало. Колико само може недостајати задовољство миловања, нежности. Можда је љубав начин да се научим патњи. Сада не знам шта ћу сам са самим собом. И не желим тебе да носим на души.

Боли највише што схватам да ти нисам ни значио, када и даље не шаљеш ни порука ни вести. Да. Ја сам био епизода. Знам то. А ја те нисам желео за једну ноћ. Не. За једну авантуру. Не. Желео сам те као будуће остварење својих жеља. Желео сам те као жену која ме неће пратити само део пута, већ кроз цео живот. Зато није ни чудо што сам се са правом запитао да ли сам ја способан да ти пружим све оно што треба кроз живот. Да се на крају питам, да ли ће ти љубав коју ти пружам бити довољна. Ниси је хтела. Прихватио сам то и морам отићи. Одлазим, заувек, и ја и моја љубав. Она неће престати, не, само једном се љуби!

Не пиши ми, не дозивај, само ме заборави. Ја не постојим. Ја сам ионако сенка онога што сам био. Неспособан више за љубав и вечно неспреман да се упустим у нови љубавни ризик. Пуно речи, а још више осећаја. Буди срећна, јер си се отарасила највећег губитника у историји губилаштва. Буди срећна и уживај, ја ћу се некако снаћи.

Збогом, и, ако ме већ волиш мање, то значи да ме никада нећеш ни волети.

Pëlqen! 1