Пре две недеље напунио сам 43 године...

Ујутро, на свој рођендан, пробудио сам се прилично нерасположен, али - време чини своје!

Отишао сам у кухињу уверен да ће ми жена улепшати дан с једним: "Добро јутро и срећан родђендан,мужићу мој златни!"... а можда ме и изненади неким поклоном, ко зна?

Али, ништа од тога...

Није рекла ни добро јутро, а камоли остало чему сам се надао!

Добро, помислио сам, с годинама постану такве, али деца су се сигурно сетила!

Ни они нису ништа рекли...

Дубоко разочаран отишао сам на посао.

Чим сам ушао у канцеларију, дочекала ме је моја секретарица Лидија са осмехом на лицу и процвркутала: "Добро јутро, господине шефе, и све најбоље за Ваш рођендан!"

Одмах сам се осетио боље. Ипак се неко сетио да ми је данас рођендан!

Удубио сам у посао и радио до поднева.

Тада је на врата покуцала Лидија и рекла:

"Знате шефе, данас је тако леп дан, а и рођендан Вам је - позивам Вас на ручак!".

"То је најлепша ствар коју сам данас чуо", рекох. "Идемо!"

Отишли смо на ручак у један одличан, мали, интимни, ресторан на периферији.

Попили смо неколико мартинија и бескрајно уживали у одличној храни...

Кад смо се враћали назад, Лидија је рекла: "Знате шефе, данас је баш посебан дан, зашто би се враћали уканцеларију?".

"У праву сте", рекао сам, потпуно задовољан својом секретарицом...

"Онда Вас позивам код мене на чашу вина!", рече она...

У њеном стану сам се удобно сместио...

Лидија нам је сипала вино и кад смо се куцнули, рекла је:"Само тренутак, шефе, да обучем нештоудобније!".

"Наравно!", одговорио сам видно узбуђен и у треперавом ишчекивању!

Отишла је у спаваћу собу и вратила се после неких пет минута.

У рукама је носила велику торту, а иза ње су ишли моја жена, моја деца, пријатељи, као и неколико колегас посла, и сви су певали "Данас нам је диван дан, диван дан...".

А ја сам седео на каучу потпуно изненађен и... ГО ГОЛЦАТ !!!

Pëlqen! 10