Ona pishe.Poneki neposlushni pramen ispada iz repa i pada na papir.Brzim pokretom ga sklanja i nastavlja.Odjednom,cepa papir na pola,pa na cetiri i na sve manje i manje komade.Ona ne zna.Ne ume.Boji se.Ne da recima koje se kovitlaju u njenoj glavi da budu preneshene na papir.Misli da su to besmislice...Potom shvata i pokushava da spoji papirice poput kakve slagalice..Cita te reci,i oseca kako neshto pulsira u glavi..A na papiru,pesma.Njeni snovi,mashtanja,stvarnost..On..Pesma njemu..Na trenutke joj se cini da to nije dovoljno,da je ta pesma glupa i bez smisla.Ali iznova citajuci je shvata koliko je to vredno.Sacuvati ljubav od zaborava.Zaborav od ljubavi.Kada jednom sve prodje,a neminovno mora proci,imace to malo parce papira koje ce je podsetiti na lepe trenutke..I sigurno samo na lepe,ko josh ruzne pamti?

Srce joj sve jace tuce,okrece njegov broj.Zvoni par puta i onda...nirvana...Takav uticaj njegov glas ima na nju..

A njegova pojava,osmeh,oci..Ucine da uzdrhti i svaki put shvati koliko ga voli.Gotovo svaki posmatrac,ne znajuci sve to,nazvace je pateticnom..Mozda i jeste.Ali,njoj to ne smeta,jer je srecna kraj njega..

..Odlutale misli se rasprshuju,ona gleda u slova..Nastavlja da pishe..Zacuje se neka lagana melodija i eto ga taj osmeh...