Mi ćemo biti pod Suncem ali i pod senama. Nosićemo kofere i torbe ispunjene pokradenim emocijama i vrlinama, nažalost nesvesni da na leđima imamo samo greh. Vrisci će ispuniti vazduh i jedina stvar imuna na maglu biće lude, naftalinom prekrivene, oči. Sjajno uzbuđenih pokreta gramzivo se borimo za kosti mrtvih životinja. Ležimo i grizemo slabašnim zubima,ne zbog sebe već zbog drugih.
Hajde da umiremo jedni za druge. Hoćeš li? Ti probuši lobanju a ja ću srce. Zagrli me onim što je ostalo. Hajde da ležimo u lokvama krvi dok neko ne pojede naše kosti. Hajde da se volimo dok neko ne uzme ono što je ostalo i time nastavi ovaj začarani krug. Zašto ne? Mi nismo ljudi vec monstrumi. Možda ćemo tada uspeti da sklonimo zavese mrtvila i bićemo spremni da sebi oprostimo one grehe koji se ne mogu oprostiti. Možda će tada nići korov iz betona jer ćemo pobediti na onaj najogavniji način.Mada je i to greh,pobedićemo,a to je najbitnije. Zašto bi birali sredstva?
Vera u ljude,ah taj urbani mit. Crveni znakovi na nebu su žar i vatra jada koji od nas ostaje. Nema vise mršavih mozgova koji glasno viču samo životinja sa krajnje nadmenim pogledima.
Sad te već molim,laži me.
Zgrabi sa mnom ono što ostaje. Nit vela duše koju svi previde. Prihvati pohlepu i priznaj . Ponovo te molim.
Jasno mi je da nisam bitna. Sugerišem,koristi reči,one najviše bole. Videla sam odraz u mutnim barama i ne želim nazad. Zgrabi me kandžama mržnje i približi me toj jedinoj želji koja je ostala. Slepa sam za mirise i pogana za ostale. Ostajem u iluzijama tvojih očiju i trunem u fekalijama nečega sto sam nekad bila.
Odlaziš a ja napipavam crveno i ljubim lance koji su ostali. Odlaziš, i dalje sam slepa i ogavna. Odlaziš a meni se čini da nestajem.
S.
CEStiTKE!!!
Zahvaljujem.