Радо бих отишла на Месец. Тамо је права екипа. Овде... Овде су сви изгубили компас.

Држава нам одавно пропада. Питам се само, ко је придржава док јој се ногарице клате? Ах да, Бог и Жандармерија чувају Србију. Командант Дикић је изјавио да другима очигледно смета што је он прави Србин. Чекајте, зар у 21. веку Србијом не влада Србин?

Поред дужности нашег команданта, изгубили смо драгоцене животе наших анђелчића Луке и Тијане, опет скрштених руку ове државе. И толико о њој. Изгледа да смо навикли на тугу, чемер, јад.

Та иста држава одвукла је наше људе из земље. Отишао је ко је могао. Јер, овде се знање не наплаћује. Овде се поштење не велича. Овде су сузе неминовне и мало нам треба да добијемо море. Боље бисмо пливали у лажима. Државу брига, ал' земља пати. Пејзажи, улице, људи ужурбани... Колико неприкосновених глумаца имамо, колико нових, квалитетних музичара, колико умних и посвећених људи.

Наши преци су подносили жртве да би нас било данас... Фали нам храбрости, фали нам наде. Да будемо бољи од себе. Да дамо свој лични печат и свој суд. Да не ћутимо. Барем једном.

Е зато нам фали Месец, Меркур, где год да доспемо, боље тамо где се мисли да има живота, него овде где нам овако нема спаса. J

Pëlqen! 9