Svakodnevno prolazeci gradom srecem sve manje osmeha na licima prolaznika,kao da se nad tim licima nadvija sivilo,tako jako i tako cvrsto stezuci te obraze da se misici na licu vise ne micu. Mehanickim pokretima, bez i malo obzira gaze svojim zacrtanim rutama u nameri da izvrse svoje danas postavljene ciljeve, pravo kroz masu se i ja krecem, stapajuci se sa gomilom, posmatram, gledam oko sebe i belezim. Belezim vec stotinu puta zabelezeno u nadi da cu pronaci nacin da skinem te oblakle sa lica mojih prijatelja, sugradjana, komsija, ali kao da to bezuspesno cinim, udarajuci plocnik po plocnik klizim niz ulice dublje. Kazu da osmeh uzvracaju osmehom,ali kao da to nije slucaj danas u nasem gradu, bezvoljno mileci stotine ljudi cirkulise oko mene,sprega sivila se nadvija nebom poput velikog talasa, imam osecaj da samo ja stojim i ocima trazim taj osmeh. Svake godine u ovo doba pepeljasto sivo nebo okuje moj grad, ni ove godine se nista nije promenilo, osecaj da vreme prolazi mnogo brze nego sto bi trebalo ispunjava moje misli, sve je u nekoj histericno brzoj kolotecini koja ni ne dozvoljava trenutak za smeh. Nastavicu da trazim nacin da jednom krivom linijom ispravljam mnoge stvari, nacin da ljudima oko sebe priblizim ideju da je osmeh besplatan i da toliko togaq u zivotu moze promeniti ta jedna kriva linija na licu, koja je uzgred besplatna.

Pëlqen! 22