per neki dan nadjem na kalimegdanu zensku torbicu, u njoj sve, i mobilni, i novcanik, i vozacka, i indeks,zdravstvena,kreditna, i jos od biblioteke, i jos toga, sve ti dokumenti da se izvade je puno muke i problema,kao sto svi znamo.

meni netreba ni mobilni ni torbica ni novcanik. i preko informacija spucam kredit da dobijem par brojeva od te devojke. da joj vratim. kad nije ni jedna, sta cu da dam obezebdjenju sigurno ce da uzmu ono vredno i dace joj samo dokumente.

nista ja ponesem kuci to sve i nadjem na fejsbook, napisem joj pismo , i nema je 3 sata. a taj telefon sto je imala nemoze da se upali jer ima pin kod. i padne mi na pamet da stavim moju karticu da vidim neki broj. uspe to i pojavi se mama , tata, brat.

zovem mama nema nista, zovem brat nema nista. zovem tata ,javi se covek ja mu objasnuim sve to, da se javi devojka da joj dam.

prodje pola sata zove ta cura i dogovorimo se gde da joj dam sve to.

kad tamo lepi docek. povela je 3 drugarice i majku, a majka gleda me ko razbojnika, ja joj kazem gospodjo nebi vam to niko vratio, budite malo zahvalniji, nemojte tako da se ponasate.

i devojka me je castila sa 1000 dinara. ali ni ona nije rekla hvala, samo su uzele torbu i videle dali je sve tu i otisle.

pa se ja pitam kakovo je to vaspitanje i kultura.

koliko sve to kosta zivaca i para da se sve to uradi ponovo.

a gledaju me ko da sam im izbio 1000 ivra iz novcaika.

tako dali treba uopste biti posteni pronalazac, ili ono sto se najde to ostaje.

a ko gubi nek gleda sta radi.

Pëlqen! 13