Tražimo nekoga,
odredili smo kakav TAJ NEKO treba da bude.
Kada TOG NEKOG nedjemo, onda krenemo da mu "uzimamo meru".
Možda bi bilo bolje da je ovakav... hm?
Ne, ne, možda onakav... hm?
I TAJ NEKO krene da ulazi u našu dušu.
Kad ono...u duši nam je tesno sa njim,
nešto nas guši... smeta...
nikako nam nije potaman.
Pa, nije duša cipela da se suzi ili proširi,
da bi bila taman?
Nema takvog stručnjaka koji to može odraditi.
I šta onda?
Da li da prihvatimo nekoga ko nije idealan,
po našim merilima,
ili ćemo doživotno tragati za idealom? (U poverenju, ideal ne postoji).
Da li da, u tom slučaju, prihvatimo bilo koga?
Zašto bi smo to radili?
Najbolje je prihvatanje osobe onakve kakva jeste.
Trebalo bi pokušati pronaći neku vrstu kompromisa,
u onome,u čemu nismo optimalni jedno za drugo.
Pokiušati kroz dijalog, razumevanje i ljubav (ako bar nešto osećamo prema tom nekom),
da nadjemo zajednički jezik.
Možda uspe,
vredi probati.
uvek postoji neko *ROSE* *BYE* *THUMBS UP*
Uvek...
Kada si zaljubljen možeš da grešiš. I kada nisi možeš da pogrešiš. Pokušaj uzeti što bolje, mane zaboraviti ---Ako pobediš sebe, svoj ego ...ima šansi i za bolje vrline.
Možda uspe,
vredi probati. *OK* *HI* *THUMBS UP* :-{} *HEART*
Da, vredi probati... nikad se ne zna.
Ko proba kajaće se, a ko ne proba kajaće se *ROSE* *YES* Počni da tražiš vrline, mane ostavi za sutra
Pocnimo do mana, pa ako njih prevazidjemo, lako cemo za vrline
Prihvatimo i prevazidjimo prvo mane, sve ce onda biti mnogo lakse, jer kada spoznamo vrline, onda vise nema prepreka.
Prepreke se stvaraju u nama. jer postojali mi i sto i više godina, uvek čemo imati i vrline i mane. Bez toga nije niko ...