I ne znam od kog bola on je ostao, i da li je to bilo jutro ili
suton kad se urezao u moju dusu…“. Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole.
Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas
ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko
tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad
davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih
mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji
povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,
drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda.
Ali… umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle… nema vise ni parnjaca
ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji
nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti iscekivanja
postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji
put procitamo reci koje su drhtavom rukom pisane; „ljubim te“,
„mislim na tebe“, „nedostajes mi“. Pa prislonimo pismo na grudi
i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine…
Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.
Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav, mi nebi posli njime.
Vec se uvek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.
I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine…
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostiznim obalama
sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer
se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo… vidimo ispod ociju nekoliko
sitnih kapi… blistavih… slanih…

Pëlqen! 12