Neverovatno je kako ljudi ne ulaze u naše živote slučajno. Svaki od njih kao da ima misiju koju treba da ispuni. Čitao sam o tome ranije, ali nisam pridavao velikog značaja. Naravno dok se sam nisam uverio u to.

1. Oni koji nas povrede;
2. Oni koje mi povredimo;
3. Oni koji nas usreće;
4. Oni koje mi usrećimo – svi oni nisu bili tu uzalud.

Oni koji nas povrede često nas ojačaju, ohrabre, pomognu da shvatimo šta želimo.

Oni koje mi povredimo (ne namerno ili za njihovo dobro) pomognu nam da shvatimo šta ne želimo.

Oni koji nas usreće podsete nas da ljudsko ipak postoji u ovim teškim vremenima, da postoje dobri ljudi, iskrena srca i čiste duše.

A oni koje mi usrećimo su za mene najbitniji. Oni su ipak dokaz da vredimo, da smo korisni i da je to u stvari smisao postojanja.

Kada upoznamo nove ljude, ne možemo odmah da ih svrstamo u neku od gore navedenih kategorija i ne znamo u koju će kategoriju oni nas svrstati. Nekad oni izađu iz našeg života, prođe neko vreme, pa tek onda shvatimo čemu su nas naučili; ili mi njih. Poželimo da im zahvalimo, ali možda bude kasno jer oni više nisu tu u blizini, ali osete oni to u svom srcu, siguran sam, baš kao što i u nama ponekad nešto bez razloga zatreperi.

I zato sada shvatam da sam pomalo zaljubljenik u ljude, da se trudim da za svaki njihov postupak pronađem opravdanje, da oprostim i da ne osuđujem. U to ime baš na današnji dan spomenuću predivnu izreku našeg nobelovca, Ive Andrića “Život nam samo vraća ono što mi drugima dajemo”.

Pëlqen! 7