Slepi putnici u vozu ljubavi, prošvercovani željama. Ne znamo dokle će nas dovesti taj voz, a dobrovoljno smo ušli, gotovo u poslednjem trenutku, kroz poslednji zvižduk. Zadihani, srećni
što smo se provukli, za dlaku. Evo nas, jedno naspram drugog, bez prtljaga, slobodni, ne znamo kuda sa rukama, pogledima...
Smenjuju se stanice, nazivi su tako poznati, oklevanje, sumnja, strast, nemir,očaj, nepoverenje, pripadanje. Razlikuju se jedna od druge po bojama, zvucima... kreću od grafit sive, sledi crna, pa crvena, modro plava, ljubičasta i na kraju, nebo plava. Ni na jednoj ne želimo da sidjemo, to su ipak samo stanice, u prolazu... Kloparaju točkovi, pokušavamo da shvatimo koja je poslednja, kuda juri ovaj voz. Sudaranje boja u prolazu, zatvaranje očiju u iščekivanju... Čvrsto priljubljeni jedno uz drugo, voz ze zaustavlja, ne smemo da otvorimo oči iz straha koja je poslednja stanica...

Pëlqen!