Igrom slučaja našao sam se ispred doma zdravlja. Dok sam čekao u kolima gledao sam prolaznike I njihova lica. Volim da gledam nepoznate ljude....p.s. nisam manijak:). Videh nekog dekicu koji se kretao pomoću štaka. Seda kosa I naborano lice. Kretao se polako jer brže I nije mogao jer mu nisu dozvoljavale godine I verovatno problem sa nogom ili kukom zbog čega je I koristio štaku. Prolazilo je tu mnogo ljudi, ali pažnju mi zaokupi jedna mlađa žena sa muškim detetom starosti oko dve godine u naručiju. Stali su nedaleko od mene I čekali nekoga. U jednom trenutku žena je poljubila dete. Zatim ga je poljubila jos jednom...pa jos jednom I tako nekih desetak puta. Mogao sam da osetim sreću te žene. Videlo se to I na njenom licu. Osećajući njenu sreću I gledajući prizor...osećao sam se I ja srećno. Pomislih u sebi hvala ti nepoznata ženo za ovaj iznenadno kratkotrajan srećan trenutak. I pomislih...kako je malo potrebno da covek bude srecan:).
Divno a koliko vec sutra ce dete ranom zorom onako pospano i tuzno odneti u neku ustanovu i zaboraviti ga na citav dan ! I nece joj biti bitno sto dete vristi i nece u ruke nepoznatih ljudi , sto se plasi i i moli za maminu paznju ! A sve to radi nadogradjenih noktiju ... i roditeljstvo je danas samo puki interes da se ne lazemo , nema vise toplih zagrljaja ni poljubaca ...
da se nelazemo..bas se nesto I neslažem sa ovom tvojom konstatacijom...:)