..spremio sam kristalnu casu,onu posebnu....
Noc je grabila ka svitanju...
Pustio Ravela...
Ona je bila beskrajno lepa u sobnoj tmini ali nije htela to da cini...nije htela ili nije smela...djavo bi ga znao...
Kleknuvsi pred njom,obgrlio sam joj kolena i naslonio glavu na njih...Bolero je slagao svoje tonove...koza nam se jezila...
Slusao sam joj udisaje i pokusavao da ih ispratim,da budemo jedno...kao nekad.
Avaj...takva se zena niti moze,niti daje da isprati...Mozes je samo zeleti,beskrajno,beskonacno...najvise.
Kada je spustila prste na moju kosu,prvi zrak sunca se probio kroz crnu boju noci i sramezljivo pokucao na vrata moje srece...
..pomazila me...
...zaplakao sam...
I dalje klececi,i ne pomerajuci obraze sa tople koze njenih bedara,upijao sam svaki trzaj,svaku vibraciju,svaki drhtaj..
A onda,osetio sam i njih...kako klize i kaplju...
Suze...
Kao oparen sam ustao,hrleci za onom casom ,dohvatio je i prineo njenom licu...
Svaku kap iz ociju da sakupim,suze njene da poberem...zaplakala je jos jace...grcala je.
Jednom,kada ih sakupim dovoljno,napravicu jezero uspomena...i boli...
I dva bela labuda pustiti da po njemu plove i pricaju...
Pricu o ljubavi...Boleru i...suzama.

Pëlqen! 7