Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se…
Jovica Jovicic's blog
43, Obrenovac, Serbia
26.08.2018
Sasvim dosta
Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.
I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.
U nebo sam se sunovratio,
sa svima sam se vlažno ljubio,
i kome treba nežnost vratio,
i kome treba, bol izgubio.
Bičevi grana.. Rebra plota..
Vetrovi sumrak za rukav vuku..
Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu.. Nečiju ruku..
I jedno srce ustreptalo,
i dva-tri osmeha tiha i prosta..
Sve je to ponekad tako malo..
Sve je to, videćes, sasvim dosta..
26.08.2018
REKA
Reka bi mogla da bude okean, ako se zgrči,
toliko ima u sebi ogromne, večite vode.
Al ako ikada zapne i umori se dok trči
umreće bez daljine, umreće bez slobode.
Umreće u njoj vetar. Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca što se uz obalu pletu.
Zato ne sme da stane i zato večito hita,
sa usnama od vode, najžednija na svetu!
12.09.2017
Mali kameni nokturno
Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
mislim da sanjam
to nisam ja....
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.
Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
mislim da sanjam
to nisam ja....
29.08.2018
Gledao sam
Gledao sam mladu zoru, kada jutrom istok krasi, i rumeno lice svoje kupa mora u talasi. Pred čarobnim likom njenim, pred zracima silne moći - drhti, strepi, pada, bježi, iščezava tavna noći. Pa i meni kad se smrkne, kad mi bolest grudi slama - ja pogledam tebe, zoru, i s duše mi bježi tama. Srce plane vrelim žarom, i nada se dignu dvori, pa tad kliknem: "Pjevaj, srce, ta pred tobom zora zori!"
12.11.2017
Pod prozorom mojim
Bela brezica je
Ogrnuta snegom
Ko srebrna da je.
Na punim granama
Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.
U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamte pahulje
U ognjenom sjaju.
A zora, polako,
Naokolo plovi,
I na strane sipa
Srebrni prah novi…
12.11.2017
O ta slika na ogromnom zidu
Hladnog, skoro opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma
Sa nekim kolima što nikud ne idu.
Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, pesak, trulost panja
I čudna svetlost – ni sutonja ni danja
Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.
Pamtim i jednu ravan punu hlada
Kao odmaknutu od sveta i vike
Rođenu za glavu zbunjenu od grada.
Mamim još nešto u mozgu sa te slike:
U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota –
Čas boje smrti, čas boje života.
12.11.2017
Lutam po prvom snegu i ledu,
u duši cveće procvalih snaga.
Veče je plavom žižicom zvezdu
zažeglo iznad puta mi draga.
Ne znam da l’ sjaj, il’ mrak je spolja?
Da li to peva vetar il’ peto?
Možda su mesto zime na polja
labudi pali na mesto sveto.
Divno si ti, o polje belo!
Greju krv moju pretihe studi!
Prosto bih hteo uz svoje telo,
da stegnem breza te gole grudi.
O tihe šumske, dremljive humke!
O ti radosti, prebelih njiva!
Prosto bih hteo da sklopim ruke,
da grlim vrbe ta bedra živa.
12.11.2017
Cigaretu ne gasis
u licu si bleda
nimalo te nije briga
da l' te neko gleda
Izvoli kod mene
imam flasu vina
pricacemo da nas ne bi
ubila tisina
Povremeno uzdahnes
oci pune bola
ne ljuti se sto te cujem
blizu sam tvog stola
Razumem te potpuno
znam, ljubavna drama
sto bi sretna devojka
sedela tu sama
22.10.2017
Zvezde
Kad nebo zasja prvo veče, ču se glas zvezde s vidokruga: - Ja sjam za srećne, jedna reče, - A ja za bedne, kaže druga. - Ja kraljevima, zbori treća, - Ja herojima. - A ja roblju. - Ja zaljubljenim! - A najveća: - A ja za dugu noć na groblju. - A ja ću, ču se iz tog šuma, svetlosti tašte dati reku: Kao Božanstvo, ta kob uma, što sjaji samo u čoveku.