Nikada, ali baš nikada na gubimo one koje volimo.
Oni nas prate, ne nestanu iz naših života.
Samo se nađemo u odvojenim sobama. Ja ne mogu videti šta je u prednjem vagonu, ali i u njemu ljudi putuju isto kada i ja, i vi i svi ostali.
To što ne možemo razgovarati sa njima, ili što ne znamo šta se događa u njihovom vagonu, to uopšte nije važno; oni su tamo.

Tako je i ono što zovemo "život" samo voz sa puno vagona.
Nekada smo u jednom, nekada u drugome.

A nekada i prelazimo iz jednoga u drugi, na primer kada sanjamo ili kada dopustimo da nas ponese čudo.

Pëlqen! 5